“Tata, a je l’ sad pravo vreme za odlazak u prirodu?”
“Ako budete bili dobri i sredite sobu kao što smo se dogovorili, idemo sutra u prirodu.”
“Ne mogu danas na ulicu da se igram, idemo u prirodu.”
Odrasla sam na jugu Srbije i nikad nismo odlazili samo u park, u šumu, na planinu, na jezero ili reku; uvek smo odlazili u prirodu. Valjda sam već odmalena naslućivala da je to jedan složeniji koncept koji se ne može svesti na puki geografski pojam. Nešto vanvremensko, što preplavljuje i istovremeno izaziva spokoj. Prozračni portal u svežiji vazduh i mirišljave livade gde si uvek malo snažniji i bliži sebi.
Prva brda i vrhove sam upoznala u okolini naše porodične planinske kuće koja se nalazi na 30 km od grada Pirota, ugneždena između dva staroplaninska sela, Zaskovci i Topli Do. Jedno od mojih omiljenih mesta se nalazi na planinskom grebenu iznad ušća toplodolske i zaskovačke reke i zapravo nema neki komercijalni naziv. Jednostavno se zove “kod Velče”. Deda Velča je bio ovčar koji je živeo na 800 metara nadmorske visine sa svojim stadom ovaca i od koga smo redovno kupovali ovčiji sir. Deda Velča je umro pre par godina ali su njegovi sinovi nastavili porodičnu tradiciju i mi i dalje idemo “kod Velče” po sir. Na tom uzvišenju se javljaju najmagičniji prizori u proleće i kasnu jesen kada ima dosta magle i šumskih isparenja.
Do samog uzvišenja vodi prostran kolski put koji se odvaja od glavnog puta za selo Zaskovci i postepeno penje ka grebenu. Ne postoje vidljive markacije niti oznake ali to je jedini kolski put koji se odvaja sa leve strane i vodi naviše. Nakon nekih sat vremena pešačenja i savladanih 200 m uspona, nailazi se na obročni krst koji ujedno i obeležava kraj staze i početak predivnih pejzaža. Obročni krstovi su veliki kameni krstovi koji su masovno podizani tokom 18-og i 19-og veka kako bi označili neko sveto mesto i obično su bili posvećeni nekom od hrišćanskih svetaca.
Čim prođete pored krsta imate utisak kao da ste prešli preko nečijeg praga i zakoračili na mekani tepih od trave. Ako vam pogled slučajno odluta malo udesno, primetićete putić od crvenkaste zemlje koji vodi dalje do “Velčine” kolibe i njegovih ovaca.
Stara planina je u poslednje vreme dosta posećena upravo zbog toga što je potpuno divlja i turizam je i dalje slabo razvijen, pa ljudi mogu da uživaju u nadrealnim pejzažima koje ne remete dalekovodi ili telefonske bandere. Još jedno jako zanimljivo a manje poznato mesto se nalazi u okolini sela Dojkinci. Do sela se iz Pirota stiže automobilom za oko 45 minuta i ako produžite do planinarskog doma Dojkinci i nastavite putem uz dojkinačku reku (koji postepeno prelazi u put za Arbinje), sa desne strane na prvom raskršću, otkrićete početak planinarske staze ka mestu Ponor. Staza je široka i penje se grebenom koji se zove Sinošćir. Potrebno je oko 90 minuta laganog hoda da se izbije na travnatu čistinu koja se postepeno spušta ka Ponoru. Ponor se nalazi na 1.415 metara nadmorske visine i predstavlja prostranu krašku uvalu koja se spiralno spušta ka jednoj steni u čijem dnu se nalazi pećina u koju ponire nekoliko potoka. Vrtoglavi spust je pomalo Danteovski i čini mi se da sam upravo ovako zamišljala ulazak u krugove pakla pa sam potajno u sebi Ponor prekrstila u Limbo koji mi nikad i nije bio tako strašan jer u njemu borave pesnici.
U okolini sela se nalazi vodopad Tupavica zbog koga je selo i postalo poznato pa dosta ljudi tragajući za vodopadom otkrije i stazu koja vodi do Ponora. Vodopad je posebno čaroban zimi kada se njegov nežni kaskadni ples pretvara u ledenu igličastu zavesu.
Fascinantno je koliko slojevitosti i novih dimenzija možete otkriti ako se vraćate jednom istom mestu u prirodi više puta, tokom različitih vremenskih prilika ili godišnjih doba. Nedavno sam slušala podkast o jednom mezoameričkom narodu i njihovom poimanju univerzuma koje je i dalje zastupljeno u savremenim zajednicama u Meksiku. Kod naroda Joeme (ili naroda Jaki) ne postoji reč za nešto što je prirodno ili neprirodno. Njihova kosmologija obuhvata devet i više različitih svetova (svet planine, svet cveća, svet divljine, svet vode, svet snova, noćni svet, itd.) koji postoje istovremeno i međusobno se prožimaju. Fuzija pojedinih svetova “bira” da se pojavi u životu pojedinca u zavisnosti od posebnih veza i odnosa koji se formiraju u datom trenutku pa otud formiranje nekih veza čini da se osetite omamljeni mirisom poljskog cveća ili se jednostavno zaljubite u neku planinu ili potok. Ovo zaista i ima nekog pomalo metafizičkog smisla i ubeđena sam da su svi doživeli nešto slično šetajući prirodom, upijajući prizore unaokolo. Zato smatram da na planine i mesta u prirodi ne treba gledati kao na trofeje ili pojmove sa liste mesta koje treba precrtati kako bi se krenulo u dalje osvajanje. Treba ih doživljavati kao izvore čudnovatosti i lepote koji isceljuju i kojima se treba vraćati.
Jedna posebna planina na koju bih opet volela da se vratim se zapravo nalazi van Srbije – u Severnoj Makedoniji. U pitanju je Šar planina sa svojim valovitim pašnjacima, glacijalnim jezerima i divokozama. Na Šari sam se po prvi put utrkivala sa oblacima i popela najvišu tačku ikada – vrh Ljuboten na 2.499 metara nadmorske visine. Ljuboten je takođe i jedan od specifičnijih vrhova na masivu jer podseća na vrhove Alpa. Ova tura je bila malo zahtevnija jer se deo staze nalazio pod snegom pa je jako bitno imati dobrog vodiča ukoliko se ne ide tokom letnjih meseci. Ukupna dužina treka iznosi oko 20 km i zato je bolje odraditi turu iz dva dela: prvo se iz Starog sela (827 m/nv) popeti šumskim putem do planinarskog doma Ljuboten (1.639 m/nv), prenoćiti u domu, a zatim pre svitanja, polako krenuti ka Ljubotenu. Ključno je krenuti pre svitanja ako želite da prisustvujete magiji buđenja usnule planine.
Negde sam pročitala da je Šara dobila ime po šarenim pejzažima koji dolaze do izražaja kada je pod snegom. Ne znam da li je to tačno, ali znam da sam tog novembarskog dana zaista napravila najšarenije fotografije planine.
Staza ka Ljubotenu nije laka, oseća se visinska razlika, pluća se malo skupljaju ali oči i srce se šire od zadovoljstva. Ako nastavite da pešačite grebenom stići ćete i do obližnjeg vrha Livadica (2.497 m/nv) sa koga se još bolje vide Ljuboten i okolni vrhovi.
Dok prelistavam slike sa Šare već me hvata neizdrž; valjalo bi se vratiti opet nekad tokom leta i obići lednička jezera. Ali u sadašnjim okolnostima će ta avantura morati da sačeka.
Srećom, ostalo je pregršt neistraženih mesta i planina u Srbiji. Leto je, dani mirišu na lipe i sveže pokošenu travu, grad je tiši nego inače, vreme je da se ide u prirodu.
Autor: Maja Rančić
Fotografije: Maja Rančić
Napomena: Tekst je pisan u avgustu 2020.
